#nisamtrazila priča 531

"Zlostavljana sam od svoje otprike 5 godine, pa do desete. Od komsije koji me je cuvao, i brata.

Nisam nikom govorila, nisam ni imala kome.

To je bilo pre dvadeset godina, u vreme kada se jedva imalo za hleb, u kom se toliko radilo za najmizernije plate, i bukvalno za najosnovnije stvari.

Ko bi cuo mene? Bilo je puno svadje u kuci, i nisam trebala jos ja koja ce "izmisljati". Jer u mojoj glavi, znala sam da mi niko nece verovati. A to me je vise bolelo od zlostavljanja, znala sam da necu dobiti zastitu. Bilo mi je lakse da se prepustim tome, i sama zaustavim kad porastem.

Svoje osnovne skole jedva da se secam. Jedva da mogu izvuci neki deo. Shvatila sam to tek kada sam u srednjoj imala najbolju drugaricu s kojom sam pocela da pricam o svemu. Tad sam shvatila da joj ne mogu sa sigurnoscu reci s kim sam isla u razred, ko su mi bili nastavnici, sta sam sve prozivela tamo.

I onda su poceli moji veliki napori da se setim.

I sada se secam, u fragmentima.

Moja najbolja drugarica je bila prva kojoj sam rekla. I ona je do sad jedina koja je postupila tako sto me je zastitila, grlila, iskazivala ljubav, davala podrsku.

Posle sam rekla maminoj sestri, ona je bila sokirana ali je nastavila normalne odnose sa mojim zlostavljacima.

To mi je bio dokaz da je mala devojcica bila u pravu.

Udata sam. Rekla sam to i mom muzu, ali on na to ne obraca paznju. Niti spominje, niti ga interesuje, niti je ikad pokusao da mi bude podrska.

Ali, on je u ocima drugih savrsen muskarac. Zasto bih mu ja to onda zamerila?

Zasto sve ovo pisem?

Eto, da bi mi ovako anonimno bilo lakse. I da bih vam rekla da adekvatna kazna za zlostavljace ne postoji.

I da ih osude na hiljade godina zatvora, da se stotine godina prevrcu u grobu, ne bi bilo dovoljno.

Nista nece nadoknaditi moju osakacenost.

Ceo zivot zivim tako da udovoljavam muskarcima, u vezama sam se opsesivno vezivala za njih. Ne reagujem na verbalna zlostavljanja, u glavi mi je uvek da sam sama kriva. Ne znam da se izvucem iz situacija sa njima.

Mogu da me saltaju kako hoce.

U mladosti sam pristajala na svasta, jer muskarcima se ne govori "ne". I uvek se cuti. Na sve se cuti.

Sve se krije.

Ko ce i na koji nacin da plati moje izgubljeno, iseceno, osakaceno, bolno srce? Ko ce i na koji nacin da mi vrati godine? Da izbrise uzase? Da me ponovi nacini normalnom?

Sistem nas ismeva smesnim kazama koje ponekad stignu zlostavljace.

A drustvo... Drustvo nas podjednako kamenuje kao i zlostavljac.

Krug koji se ne zavrsava.

Hvala vam sto ste procitali post 🙂

I samo da znate, i da me znate ne bi pogodili ko sam. Ko pise...

Jer za zivot ja potpuno drugacije izgledam! Drugacije govorim.

Ta mala devojcica je naucila da folira da je sve ok i kada nije. Ta mala devojcica je sada odrasla osoba, na koju se mozda ugledate... Tu je pored vas, a vi nemate pojma.

Jer je za vase oci jaka, snazna, i nasmejana.

U sebi ona svaki sekund place.

Zato pomozite drugim malim devojcicama, da ne ćute, da ne krive sebe, da govore, da oslobadjaju svoju bol, da nisu same!

Da ovakvih kao ja, ne bi bilo mnogo.

Ja se i dalje trudim da verujem da #nisamtrazila i #nisamkriva"

februar, 2021. godine